Čovek i pas

Većina ljudi je ganuto psećom odanošću. Ali, svaki vlasnik mora da čuva i da pazi na ovu osobinu pasa.

Veza izmedju vlasnika i psa je veoma tesna, ipak je ta veza sa pseće strane mnogo jača. Medjutim, štene u čovekovum okruženju ne ispoljava nikakve nove načine ponašanja. On se jednostavno ponaša po nasledjenim nagonima svojih predaka – vukova, koji su se razvijali tokom više hiljada godina. U ovoj vezi pas jedino reaguje na čoveka kao na biće koje zamenjuje jedinku u čoporu i naravno vremenom u čoveku vidi vođu - podvrgava sebe društvenim zakonima koje vladaju u zajednici. Osobine, kao što su vernost i odanost, pas jedino iskazuje prema čoveku.

Odanost psa je njegova najvrednija odlika. Odanost i predanost izvršavanju zadataka omogućava vaspitavanje i dresuru. Pas se svakim svojim nervom priklanja čoveku, pored koga se on oseća bezbednim. Nepravilan pristup ili grubo vaspitanje psa, dovodi do raskida ove veze zasnovanu na poverenju! Može dovesti i do potpunog raskida veze izmedju čoveka i psa! Pored sve “ljubavi” prema psu, moramo se upitati: koje i kakve su to biološke osnove, koje u tolikoj meri vezuju psa svome vlasniku?

Predak psa je vuk, koji je društveno biće i živi u čoporu. Najjači pojedinac je vodja čopora – Alfa Jedinka, a društveni nagon ih drži na okupu tokom lova. Deo vukovog društvenog nagona je pas nasledio. Razlika je u tome što se vuk trudi da bude što udaljeniji, a pas što bliže čoveku. Zbog ovoga je psu potrebno da bude u pozitivnom kontaktu sa jedinkama ili pojedincima iz svoje okoline. Ukoliko pas ne pronadje ovakav kontakt kod drugih pasa, onda će on nagonski prihvatiti svoga vlasnika za “zamenu” svoga druga iz čopora. U njemu vidi svoga vodju, kome se bez pogovora podredjuje!

Na osnovu toga što ga valasnik hrani i brine se o njemu, izgradjuje se harmoničan odnos izmedju njih. Kada ostane sam, pas se oseća usamljenim i odbačenim, jer je centar njegovog postojanja čovek. Privrženost psa nije istovetan kao što je to slučaj kod ljudi. Ono je prastaro nasledstvo, koje sa biološke tačke gledišta, možemo smatrati nagonom za život u čoporu – u modernom svetu čopor je zamenjen jednom jedinkom, čovekom.

Vernost se ne ispoljava kod svakog psa na isti način. Ova razlika može biti nasledna, ali na nju može velikog uticaja imati i okolina. Promena vlasnika kod odraslih pasa – zbog veoma jake privrženosti – uvek izazove veliki stres. Često je potrebno i više nedelja dok se pas počne privikavati na novog vlasnika.

Neosporiva je činjenica da pas, na osnovu mirisa, prepoznaje svog bivšeg vlasnika. Ponovni susret se može odvijati na više načina. U nekim slučajevima, čak i nakon dve do tri godine, pas pokazuje znake svoje radosti - mahanjem repa i skakanjem. Dešava se i to da se pas “slomi” od radosti ponovnog vidjenja. Istovremeno se može desiti da se pas sasvim drugačije ponaša zbog ponovnog susreta. Postoji mogućnost, da pas u odnosu na svog bivšeg vlasnika, kome je nekada bio veran, iskazuje neprijateljsko raspoloženje.

Šta je vernost?

Postoji nekoliko teorija o vernosti psa. Jedna kaže da pas brani svoga vlasnika iz čisto egoističnih razloga. Zato što mu pripada, smatra ga svojim vlasništvom, nešto što je njegovo i ne dozvoljava da mu ga bilo ko oduzme. Sa druge strane, postavljaju psihološke odrednice, kao što su asocija ideja i uslovni refleks. Naravno, sve ove teorije nisu zadovoljavajuće. Pseća privrženost čoveku se ne zasniva samo na tome da pas izvršava svaku čovekovu naredbu. Izgleda, da u psu postoji neka nasledjena svest: šta god vlasnik traži od mene, ja to moram da ispunim.

Psu nisu poznate moralne norme. Razlika između Dobro i Zla za njega ne postoje. Uprkos tome, ljudi pse često opisuju ljudskim odlikama – mada je to pogrešno. Moral je isključiva osobina ljudskog bića i ne može se „prilepiti“ i karakterisati kao životinjska norma.

Vezivanje za čoveka

Na osnovu rezultata ispitivanja u poslednje dve-tri decenije već puno toga znamo o suštini i razlozima ove pojave. Uprkos svim legendama i pričama, pas je zato najbolji čovekov prijatelj od svih ostalih domaćih životinja, jer je pas izgradio odnos sa čovekom koji je veoma sličan njegovom odnosu prema drugim pripadnicima njegove vrste. U čovekoj okolini štene neće izgraditi neki poseban način ophodjena i ponašanja. On će činiti isto ono što su njegovi preci, vukovi, radili hiljadama godina. Razlika je jedino ta, što je pas jedina odomaćena životonja koja reaguje na čoveka.

Bez obzira na to, koliko se pas pod uticajem čoveka promenio, u osnovi on ostaje životinja koja živi u čoporu. Kao takav, mora se povinovati zakonima društvenog života, koje zavise od pola i fizičke sposobnosti. Među psima koji su u jednoj grupim uvek postoji jedan “vodja”, koga po redosledu kojeg zauzimaju u društvu prate drugi psi, sve do najmanjeg i najslabijeg. Zakoni čopora su rigorozni: na slabe ne obraćaju pažnju. Ukoliko se u toku borbem jedan pas teško povredi i postane nesposoban za dalju borbu, drugi će ga psi napasti, a dešava se i da ga rastrgnu. Ovaj nagon je toliko jak, da se javlja i kod našeg ljubimca. Ukoliko začuju zavijanje ranjenog psa, svi psi će iz okoline pojuriti prema ranjenom psu, da ga svaki bar jednom ugrize.

Veza čovek-pas, u suštini je istovetna (ili je barem jako slična) vezi izmedju psa vođe i člana čopora, sa razlikom, da pas u ovom slučaju iskazuje podanost i vernost prema čoveku. To jest: ova veza se sazniva na psećoj odanosti i svojoj volji za pokornost. Treba dodati da, ukoliko barem jednom ne dodje do „sukoba“ izmedju čoveka i psa, a pri tom vlasnik energično ne dokaže „ko je gazda u kući“, do tada ne možemo govoriti o pravilnoj izgradji odnosa.

Privikavanje na odnos pas-vlasnik, tj. izgradju te veze treba započeti veoma rano. Kod socializovanih pasa se već u njihovoj petoj–šestoj nedelji, izgradjuje najčvšća veza prema čoveku. Čim se kod psa izgrade “duševne sposobnosti”, on počinje da pravi razliku izmedju, njemu povoljnih i nepovoljnih stvari. Vaspitanjem i dresiranjem je mnogo lakše psa navići na ono što je dobro i na ono što nije, jer sprečiti nastajanje greške je mnogo jednostavnije nego ih posle ispravljati. Onaj pas, sa čijim smo vaspitanjem počeli da se bavimo u njegovoj šestoj nedelji, sa četiri meseca će već biti poslušan. Do tada će biti u stanju da nauči kako treba učiti, a tu njegovu sposobnost trebamo razvijati tokom čitavog života. Vaspitani pas, se u osnovi, razlikuje od drugih pasa, po tome, što on uradi ono što vlasnik traži od njega, a ono što uradi, to čini sa voljom i zadovoljstvom.

Osnove učenja su: ponavljanje, doslednost, nagradjivanje i po potrebi, blago kažnjavanje. Ali pre svega: uzajamna veza zasnovana na obostranoj naklonosti. Ovakva veza će biti celishodnija za obe strane, ukoliko našem ljubimcu ne pridodajemo ljudske osobine. Sve one dražesne priče, svi filmovi i romani, u kojima pas ima ljudske osobine su delo mašte pisca. Svi oni, koji žele da veruju u ovakve priče – neka veruju.

Ali od takvog čovek nikada neće postati dobar vlasnik psa, za razliku od čoveka koji trezveno razmišlja i pokušava shvatiti svog psa.Istina je, da pas ume da bude veoma privlačan, interesantan i originalan. Nije moguće pobiti ni činjenicud da pas ima svoj lični karakter. Ne postoje dva ista psa. Ipak, pored svih pozitivnih utisaka nijedna trezvena osoba neće smatrati da pas zapravo razmišlja inteligentno i donosi odluke. Pas može biti veoma razuman, drag i privržen, on ipak živi u svom svetu – u svetu mirisa, u svetu pokreta i u svetu emocija! Dobro je ako ovo prihvatimo i od psa tražimo samo ono što nam može pružiti: korisne a ponekad i nezamenljive radnje (policijski psi, lovački psi, ovčari, psi za vuču, itd.), prijatno provodjenje slobodnog vremena: sportske mogućnosti, opuštanje uz jedno drago biće. I da dodamo: odanost i vernost u neograničenim količinama!