Čulni organi psa

Čulni organi kod psa su slični ljudskim čulnim organima. Uprkos tome, naš ljubimac živi u takvom svetu čulnosti, koja je u potpunosti drugačije od našeg. Ne možemo jasno videti razloge njegovog ponašanja, ukoliko ne znamo, šta registruju i zapažaju njegova čula.

Svako ponašanje psa ima svoj razlog. Sve što radi, radi sa razlogom, bilo da je reč o tegljenju, lajanju, mrdanju ušiju, sedenju, stajanju, ili da se hrani i da pije. Ove činjenice su nama važne da bismo saznali nešto o njihovom ponašanju. Ali pre svega, moramo da saznamo, koji su ti mehanizmi koji upravljaju njihovim čulima, tj. kako radi njihov biološki mehanizam. Naravno, može neko imati psa bez ikakvog saznanaja o ovome, kao što neko može voziti automobil bez ikakvog znanja o tome šta se nalazi ispod haube. Ali pravi vlasnik poznaje komplikovan sistem svog automobila. Iz tog razloga, on mnogo više ceni i uživa u svom automobilu od drugih!

Šta se zapravo dogadja u organizmu psa, kada on mirno leži, kao da ne primećuje svet oko sebe, ali odjednom poskoči, pritrči prozoru i počne lajati?Zapravo, pas je u stanju da spava “sa pola oka”. Naravno, ne u bukvalnom smislu. Radi se samo o tome, da pas mnogo više pridaje važnosti zvukovima nego čovek. Od njegovih ušnih nerava elektronski impuls “protrči” do jednog odredjenog dela mozga. Pod uticajem tog impulsa, moždana kora šalje impulse onim nervima koji odredjuju rad mišića. Kao odgovor na takav impuls, mišići se skupe: pas poskoči i kreće prema izvoru zvuka.

Centralni organ, koji upravlja ponašanjem psa, nalazi se u mozgu. Mozak registruje i rasporedjuje impulse iz raznih čula: vid, sluh, ukus, miris, itd. Pas nije u stanju da uči ukoliko mu se odstrane nervi ovih čulnih organa.

Pošto lobanja daje dom mozgu, mnogi pogrešno misle, da vrste pasa sa užim lobanjama, (kao na primer kod hrtova), imaju manji mozak od onih vrsta pasa koje imaju širu lobanju. Glava hrta ima mnogo manje mišića na lobanji i zato izgleda tako duguljasta. Njufaundlenderi imaju naizgled veliku lobanju, koja je ustvari prekrivena debelim slojem dlaka, debelim tetivama, debelim mišićima koje su rasporedjene po čitavoj lobanji i čelu psa.

Kada razmišljamo o sposobnosti psa, naravno da ih uporedjujemo sa našim sposobnostima. Normalno je da tako razmišljamo sve dok od psa ne tražimo isto toliko koliko i od samoga sebe. Lobanja psa je mnogo manja od ljudskog, pa satim tim mu je i mozak mnogo manji po zapremini i težini. Ova stavka je mnogo izražajnija ukoliko za istu procenu uzmemo konja. Razlika u težini mozga u odnosu na veličinu glave ide u korist psa. Razlika je još veća izmedju veličine tela u odnosu na veličinu mozga. Kao što znamo, medju svim sisarima, čovekov mozak je najveći, 1250-1450 grama. Mozak psa je u odnosu na veličinu njegovog tela, mnogo veći nego kod konja.

Pas se izražava vokalno, mimikom, držanjem ušiju, položajem tela. Njegovi pokreti nam veoma mnogo govore o tome u kom je raspoloženju pas. Medjutim, bez proučavanja osetljivosti čulnih organa, možemo postati žrtve pogrešnih osećanja. Nije uvek lako tačno odrediti, pod uticajem kog čulnog organa se naš pas upravo ponaša. Desilo se, da je pas oslepeo, a da vlasnik nije to primetio. Pas je ima sposobnost da se u poznatom okruženju snadje i bez čula vida. Medjutim, svaki vlasnik psa dobro zna da, na primer, pas koji živi u stanu u gradu, čim čuje zvuk nekog alarma, odmah pritrčava prozoru, da odredi-sazna odakle zvuk dolazi. Uglavnom, vid kod pasa igra ima važnu ulogu.

Nije ni malo jednostavan posao odrediti oštrinu i funkciju čulnih organa kod pasa. Tokom dugog niza godina, stručnjaci-istraživači došli do veoma različitih rezultata.

Memorija mirisa

Mirisanje, njuškanje je kod pasa veoma važan osećaj. Važan je i za štenad. Možemo slobodno reći, da ljudi nisu sposobni osetiti svo bogatstvo mirisa sveta u kojem žive psi. Površina na kojoj se prostire čulo mirisa kod pasa, veća je od ljudskog deset hiljada puta. Deo mozga koji prima impulse čula mirisa je na veoma visokom nivou. Treba znati i to, da pas nema samo veoma izraženo čulo mirisa, već ima i veoma dobro izgradjenu memoriju za mirise. Tako se pas preko nekog mirisa može setiti nekoga ili nečega. Postoje mnogi dokazi o tome, da je pas u stanju da preko mirisa pamti nekoga ili nešto, više godina, bilo da se radi o prijatnim ili o neprijatnim dogadjajima.

Desilo se da je jedan pas, kada je imao dve godine, se potukao sa jednim jačim psom. Pet godina kasnije, tokom šetnje sa vlasnikom na istom putu, pas je počeo čudno da se ponaša. Režao je i lajao. Inače nije bio sklon da napada, ali tada je, brz kao munja, napao mirnog psa ispred iste one kuće, pred kojom se pre pet godina potukao. Napadnuti pas nije bio onaj isti, ali je stasom i bojom ličio na nekadašnjeg neprijatelja. Pod uticajem mirisa okoline, pas se setio mirisa nekadašnje borbe, što je izazvalo takvu reakciju.

Pseći njuh je mnogo analitičniji od čovekovog. Impresije koje dobija na osnovu mirisa, najverovatnije mu omogućavaju, da od istovremeno primljenih raznih mirisa, razazna pojedinačno svaki miris. Jedno ovako “mirisno platno” nije pogodno za odredjivanje forme i daljine. Istovremeno je sasvim drugačijeg karaktera nego što ih nama naše čulo mirisa daje. Mi često reagujemo na način što kombinujemo dva mirisa u jedan. Medjutim, bez poznavanja pojedinačnog mirisa, ne bismo bili u stanju odrediti novonastali miris. Pas mirise iz vazduha prima preko raširenih nozdrva sa podignutom glavom. Pas je sposoban da prati tragove, da preko mirisa nalazi stvari, što je u suprotnosti sa ljudskim sposobnostima. To svakako ukazuje da pas mirise razaznaje po njihovoj jačini. Čulo mirisa kod čoveka je vanredno osetljivo samo za mali broj određenih mirisa. Čulo mirisa kod pasa je vanredno osetljivo za mnogo veći broj , a što je još bitnije, pas od tog velikog broja mirisa, može razazanati svaki pojedinačno.

Sasvim je prirodna karakteristika psa, da je u stanju da prepozna pomešane mirise. Na primer, to je slučaj kada pas nadje put do kuće sa mesta na kojem pre nikada nije bio. Tokom vožnje automobilom, pas se orijentiše preko usputnih mirisa, bez ikakvog odraza na njegovo ponašanje. Ali, skretanje sa poznatog puta će kod psa izazvati promenu u njegovom ponašanju, onog trenutka kada vazdušna struja donese nepoznate mirise na poznatom putu, a koje do tada nije osetio.

Kod većine lovačkih pasa, možemo primetiti, da miris divljači nanjuše prvenstveno preko vazduha. Druge vrste pasa će njušiti zemlju da bi pronašli trgove divljači. Zemlja i vegetacija koja je sadrži tragove verovatno ispuštaju sasvim drugačije mirise od biljaka i vazduha. Zaprepaščujuća osobina mogih lovačkih pasa je da može odrediti smer u kojem je divljač krenula u beg. Prestpostavlja se da je pas, na razdaljini od nekoliko metara, u stanju da odredi jačinu kretanja mirisa, pa samim tim i samo kretanje divljači. Kod psa tragača su i neiskusni psi u stanju da, u veoma kratkom vremenu, nanjuše divljač, - ta se osobina vremenom još više razvija. Vrste pasa koje imaju dugačak nosni deo na glavi su, skoro bez izuzetka dobri tragači. Dok se za pse, koji imaju kratak i špicast nosni deo, smatra da nisu tako dobri u otkrivanju tragova divljači.

Kada pas njuška u vazduhu, on uzima veoma kratke udisaje vazduha, raširi nozdrve, a istovremeno, neprekidno podiže svoj vrat i glavu. Ponekad pomera svoju njušku levo i desno. Nakon više uzastopnih njuškanja vazduha, pri kome pas uzima veoma kratke udisaje vazduha, izdahne naglo vazduh čiji zvuk podseća na uzdah. Ukoliko pas malo zatvori oči dok njuši vazduh, to znači da je nanjušio neki, njemu veoma prijatan miris ali koji trenutno ne zna tačno odrediti. Kada ih u ovakvim prilikama čovek posmatra, dolazi se do zaključka da je pas isključio svako drugo svoje čulo, čulo sluha i vida, i da se u tom trenutku, pas oslanja isključivo na svoje čulo mirisa, da bi tačno odredio izvor mirisa. Ali većini slučajeva se radi o tome da povećan rad čula mirisa povećava osetljivost čula sluha i vida.

Na odredjene mirise koji su u jačoj koncentraciji u vazduhu, pseći njuh jače reaguje. Isparavanje mirisa alkohola, na primer iz ljudskog daha će kod psa izazvati kijanje. Isto takav uticaj ima na psa i duvanski dim. S druge strane, ukoliko psu blago dunemo na njušku, on će takodje kinuti, mada ova pojava nema nikakve veze sa čulom mirisa. Kada terijere vodimo po tragu, oni će stalno kijati. Verovatno zato što mu jak intenzivan miris iritira sluznicu čula mirisa. U svakodnevnom životu, uprkos istaknutim sposobnostima njegovog čula mirisa, pas ne njuška vazduh neprestano i toliko izraženo.