Kažnjavanje – jedan od načina vaspitanja psa?

Kažnjavanje kao vaspitna mera je bila i biće tema mnogobrojnih rasprava među dreserima pasa. Jedni su pristalice disciplinskog kažnjavanja, dok drugi zagovaraju stav da je to ponižavajuće i da kažnjavanje ne treba primenjivati ni u kom slučaju. Ima i onih koji govore da se u krajnjoj nuždi ipak može bribeći kazni.

Ova rasprava traje već više godina i nikako se ne stiže do rešenja. Pitanja su moralnog karaktera, na koja svaki od nas može dati svoj odgovor samo sa svoje tačke gledišta. Nauka je bez ikakvih predrasuda tražila odgovor na ovo pitanje. Postoje mnoga istraživanja koje se bave temom kažnjavanja, o njihovoj svrsishodnosti i o uticaju na ponašanje. Kažnjavanje trebamo shvatiti kao sastavni deo života. Priroda neprestano kažnjava čoveka. Ko ne veruje, neka stavi ruku na vrelu peć ili neka skoči na glavu u bazen sa plitkom vodom. Kažnjavanje je jedan od načina učenja. Njime učimo razliku izmedju onoga što jeste i onoga što nije bezbedno za nas. U slučaju lošeg ponašanja, kažnjavanje je za psa gorka pilula, koju on mora progutati i čija je svrha njegova dobrobit! Kažnjavanje nije istovetno sa batinama!

Kažnjavanje primenjujemo radi smanjenja nepoželjnog ponašanja psa. U suštini to znači, da u slučaju kada odredjeno ponašanje neposredno prati jedno neprijatno iskustvo, dovešće do smanjenja želje za činjenjem istoga.

Razlozi kažnjavanja

Nikada ne smemo kazniti psa zato što ne pazi ili ne uradi zadatak. Čak ni onda kada znamo da to čini iz tvrdoglavosti. Postoje za to drugi i bolji načini. Pre nego što se upitamo da li ga trebamo kazniti, moramo sebi postaviti nekoliko pitanja. Sva se ona vrte oko istoga – koji su to porivi i koja su to ubedjenja i osećanja, koja nekoga navode na kažnjavanje psa? Na prvi pogled deluje nevažno, ali u stvari ona ima veliki značaj sa one tačke gledišta sa koje se postavlja pitanje: da li je ispravno primenjivati kažnjavanje. Kažnjavanje iz pogrešnih uverenja kao i kažnjavanje u uzrujanom stanju uvek dovode do neočekivanih i pogrešnih rezultata! Ispitajmo one emocije kojima nema mesta pri kažnjavanju.

Za psa vlasnikova dobronamernost ima najveći značaj. Nedostatak ovoga je prava kazna za njega. Ukoliko ga tokom prekorevanja ljutito gledamo i namerno koristimo rezak glas, na psa će to uvek imati velikog dejstva. Pas veoma brzo shvata raspoloženje svoga vlasnika. Isto tako, veoma brzo shvati i to da je vlasnik negativno nastrojen prema njemu. Ako psa pošaljemo u kućicu i tamo ga prekorimo zbog neposlušnosti pokazalo se kao veoma uspešan način kažnjavanja.

Pohvala

Prekorevanjem još niko nije uspeo da poveća poslušnost psa. Jedini ispravan način je da ga prekorimo a istovremenemo mu pružamo podršku da se više trudi. Pas, najverovatnije, ne izvršava našu naredbu, iz jednostavnog razloga - moguće je da ne poznaje način izvršenja ili ne razume šta se od njega traži. U ovakvim prilikama moramo se potruditi da ga navedemo na rešenje i da mu na jasan način damo do znanja šta očekujemo od njega.

Dešava se da jednostavno ne možemo izaći na kraj sa psom. Jogunast je ili rasejan, dosadno mu je ili je baš nemiran. Ni one zadatke ne izvršava, koje inače bez problema uradio ranije. U ovakvoj situaciji potrebno je neočekivano dati jednu sasvim drugu naredbu. Sa ovim ćemo mu skrenuti pažnju i navešćemo ga na trenutno izvršenje novog zadatka. Treba brzo iskoristiti njegovu poslušnost! Pohvalite psa i sa tim će se vratiti uobičajeni način dobrih odnosa. Ovo će ga vratiti u stanje kada svaku naredbu poslušno izvršava. Ukoliko ipak ne posluša, treba mu izdati najjednostavniji zadatak, koji će bez pogovora izvršiti. Čim završi ovaj zadatak, završimo sa obukom. Narednom prilikom će sigurno sve biti mnogo bolje.

Prekorevanje treba odmah i na mestu izvršiti. Dok je još pas svestan svoje krivice. Bezuspešno je i štetno, ako ga sada kažnjavamo zbog nečeg ranije učinjenog. Pas ne zna zbog čega ga kažnjavamo. Može čak i zaključiti da je kažnjen zbog nekog dobrog dela. Kazna treba da usledi trenutačno, inače će se pas biti u totalnoj zabuni. Ukoliko nam predje u običaj da psa kažnjavamo mnogo kasnije, njegovo će se vladanje svakako pogoršati. Neobuzdan i hrabar pas će postati još neobuzdaniji. Postaće razuzdan i podmukao. Povučeniji psi će izgubiti samopouzdanje. Na kraju će se skrhati. Ne treba rizikovati. Psa kaznimo onoga trenutka kada je učinio loše. Ukoliko obuku vršimo u prirodi, a trebamo ga kazniti, istoga trenutka mu stavimo povodac! Ako mu ne stavimo povodac, on neće obraćati pažnju na naš ljutit pogled niti na naše prekore. Ovakvim načinom ga navikavamo na samo još lošije ponašanje. Obratimo pažnju da ga kažnjavamo samo kada mu je vezan povodac. Ovo je od osnovne važnosti!

Da bismo izbegli, zbog gore navedenih razloga, gubitak zainteresovanosti psa, moramo redovno trenirati našeg ljubimca! To će omogućiti usavršavanje već naučenih zadataka.

Prekorevanje

Nije dozvoljeno da nas povede ljutnja! Sramota je ako se neko naljuti na psa! Veoma je moguće da smo sami krivi što nas naš pas ne sluša, ne ponaša se kako treba, ne izvršava naše naredbe. Mogući razlozi tome su da izdata naredba nije jednoznačna ili da ga ranije nismo ukorili zbog lošeg ponašanja. Ukoliko u toku dresure, primetimo da ne vladamo svojim emocijama, istog trenutka prekinimo obuku. Nastaviti možemo tek pošto smo se sasvim umirili.

Postoje mnoge vrste uzrujanosti koje prate kažnjavanje, ali je najčešće u pitanju bes. Pogledajmo jedan primer! Kada je pas još bio štene, niste obraćali pažnju na to da je izgrizao ivicu starog kreveta ili slično. Ionako je već bio star, a ono je još štene. Od tada ste vi kupili nov, kožni trosed. Pre nego što izadjete iz kuće, psu pokažite nov deo nameštaja, pripretite mu da ga ne dira i nadate se da će naredbu poslušati. Nakon povratka u kući je očigledno sve u redu osim što se na novom nameštaju vide tragovi psa. Narednog dana, pre odlaska, malo ozbiljnim glasom naredite svom psu: “Nije slobodno, ne diraj!”. Popodne se vraćate u stan. U predsoblju nalazite jedno parče postave, a kada udjete u sobu, vaša su se strahovanja obistinila. Na novom trosedu zjapi velika rupa a po celoj sobi razbacani iskidani delovi tapetarskog materijala. Vaše oči su tada već krvave od besa, okrećete se prema psu i sa prvom stvari koja vam se nadje pod rukom, počinjete da ga udarate gde god stignete. Činjenica je, da će pas otrčati a vi ćete zbog toga biti još više ljuti. Nateraćete ga u ćošak i tući ćete ga. Siktaćete kroz zube ili ćete vikati iz sveg glasa: “Sad ćeš dobiti takvu lekciju koju ćeš pamtiti do kraja svog života!” , a pri svakom udarcu ćete urlati: “Šta si to uradio?!? Zar se to sme?!?”. Prestaćete tek kada vam pozli i primorani ste da sednete ili kada se slomi ono sa čime ste ga tukli.

Ovakav redosled dogadjaja je uobičajen. Vlasnik izgubi glavu, bez prestanka udara psa sve dok ga nešto ne spreči u tome: umori se, pozli mu, neko ga prekine ili se slomi ono sa čime je udaran. U ovakvoj situaciji uopšte ne razmišlja, samo reaguje. Nije u stanju da prekine sve dok se “crvena magla” ne razidje. Kod nekoga ranije, kod nekoga kasnije!

Čovek čije je „ponašanje“ gore prikazano, inače nije osoba koja se lako naljuti i kažnjava kada je to potrebno. Ali ukoliko ga uhvati gnev, onda kažnjava bezobzirno. Za njega je kažnjavanje izražavanje ljutnje i gneva. Nikada ne misli o kažnjavanju kada nije gnevan.

Kažnjavanje može biti svrsishodno ukoliko ga pravilno primenjujemo, ali je naophodno primenjivati ga sa razumom. Oslobadjanje od stresa i gneva na ovakav način uopšte nije od koristi. Od svega ovoga pas jedino zna da je vlasnik stigao kući i počeo je da ga tuče. Nije u stanju da poveže ono što je to loše uradio sa napadom vlasnika. A što je još gore od ovoga: ovakvi načini kažnjavanja uvek vode prema nekom negativnom cilju. Pre svega, snažniji pas će napasti svoga vlasnika, što je sasvim prirodna reakcija. To se naziva: napad izazvan bolom. Ukoliko pas napadne čoveka, a velikog je rasta, može naneti veoma ozbiljne povrede. Psima manjeg rasta, ovakvim ponašanjem, vlasnik može naneti veliki fizički ili psihički bol. Samo je jedan pravi emocionalni način kažnjavanja: nepristrasnost. Vlasnik koji kažnjava, neka prvo izbroji do 20, i ako ne uspe da se umiri, neka dobro razmisli – da li uopšte treba da ima psa!

U čoveku se može javiti osećaj da treba da kazni svoga psa. Na kraju krajeva, toliko je već loših stvari uradio. Ali je kažnjavanje iz osvete mnogo lošiji način od kažnjavanja iz gneva. Kada se čovek naljuti, tada on jedino gubi kontrolu nad sobom. Osveta je kombinacija ljutnje i loše namere. Pojedinci su sposobni da izmisle neverovatne načine kojim će naneti bol svom psu. Povodac i ogrlica nisu sredstva osvete!

U slučajevima, kada psa kažnjavamo zato što je učinio nešto loše i zato mora da plati, što je u nama izazvalo veliko negodovanje i mislimo da sve to činimo s pravom – čovek tada uopšte ni ne pomišlja na posledice kažnjavanja. Ne postavlja sebi pitanje, da li će to kažnjavanje zaustaviti loše ponašanje, kao što ni ne pomišlja na moguće negativne posledice. U mnogo slučajeva, ovo zadnje ima mnogo veću važnost nego osnovni problem. Čovek koji za sebe misli da je pravedan, zaključiće da je moralno da se loše ponašanje kažnjava. Ovo je pogrešna logika. Osnovna misao je da treba kazniti počinioca. Nije važno što nepravilno kažnjavanje nema efekta.

Pre ili kasnije će vlasnici doći do zaključka da njihovi načini kažnjavanja loši. Neki će od njih tada reći: „ Moguće je da kažnjavanje nema efekta na psa, ali meni prija.“ Ovakvim ljudima, pas postaje ciljna meta za iživljavanje njihovih nagomilanih agresivnih poriva. Pošto se pas nije ponašao kako treba, ovi ljudi smataju da su batine sa pravom zaslužili. Ovakvi načini kažnjavanja, kao i u prethodnim primerima, nisu svrsishodne, i dovode do neželjenih pojava, koje su mnogo gore od osnovnog problema.

Strah od psa nije razlog za kažnjavanje! Mnogo je ljudi, koji se loše ponašaju prema svom psu. Iznenadjujuće je, ali oni se zapravo plaše pasa. Oni imaju jedan osećaj koji im govori, da ukoliko oni ne mogu da vladaju psom, on će ga jednog dana napasti. Tužna je ova činjenica, jer zapravo, baš ovakvim ponašanjem čovek dovodi do toga da pas jednoga dana učini ono čega se njegov vlasnik najviše plaši. On misli da će se jednoga dana njegov pas pretvoriti u razjarenu zver. Zato ga bez razloga stalno tuče i sa time psa preobražava u ono, čega se i bojao. Ovo, ponovo ukazuje na činjenicu da prestrogo ophodjenje sa psom, kod njega izaziva povećenu agresivnost. Na kraju nema načina da se ovo promeni. Pas će napasti. Samo iz jednog jedinog razloga smemo kazniti psa: da bismo uklonili neposlušnost i nedisciplinu. Čovek koji se plaši psa, neka pokuša da drži psa malog rasta, ali ni tog psa ne sme tući!

Na kažnjavanje bez zle namere trebamo misliti kao na gorak lek. Ljudi ne daju lek svom detetu zato što su ljuti, osvetoljubivi, niti iz bilo kojih drugih negativnih razloga. Rade to jer je to neophodno da bi se bolesnik izlečio. Kažnjavanje psa koristimo samo u jednom slučaju: da bismo stali na kraj psećem nedoličnom ponašanju. Kao što moramo prestati sa davanjem beskorisnog leka, tako moramo prestati i sa beskorisnim kažnjavanjem. Prekomerna doza može imati teške posledice. Kao što postoje propisi za korišćenje lekova, tako postoje i propisi za primenu kažnjavanja. Ukoliko ih se ne pridržavamo mogu se pojaviti neželjene posledice ili izostanak dejstva.

Ukoliko neko nije u stanju da bez zle namre, ljutnje, ljubomore, mržnje, razdraženosti, osvete, straha ili opravdane uzrujanosti vrši kažnjavanje, ili ukoliko nekome kažnjavanje predstavlja radost, ta osoba neka se ne bavi psima! Ovakvi načini kažnjavanja samo pogoršavaju stanje. Samo je jedan valjani osećaj s kojim možemo postići pozitivan ishod kažnjavanja, a to je nepristranost. Ni jedan drugi način neće imati željeno dejstvo.