Privrženost psa čoveku

Najizraženija karakteristika psa je: njegova privrženost čoveku. Bezbrojnih je primera za to. Na primer: da pas ostaje veran svom vlasniku i posle višegodišnjeg odsustva. Od davnina su ljudi pisali pesme o psećoj privrženosti čoveku, pripovedali i zapisivali, oslikavali na platnu. Najbolji primer za to, dao nam je Homer, koji je opisao susret Odiseja i njegovog starog psa, Argosa.

Kada neko duže vreme živi u prisnoj zajednici sa psom, iz koje proističe prisno prijateljstvo, u tom slučaju, privrženost psa prema čoveku se prosto ne može opisati. Ne gledajući faktor simpatije, pokušavamo shvatiti tu biološku osnovu pseće privrženosti i upitamo se: koji su to unutrašnji nagoni kod psa, koji ga tako nerazdvojivo i prisno vezuju sa vlasnikom.

Predak psa je vuk, kolektivno biće, koje živi u čoporu. Prirodni nagon za očuvanjem zajednice im je vodilja pri lovu, a ponekad im je to od velike pomoći, ukoliko su prinudjeni da se brane. Vodja čopora je najjači pojedinac, najjača jedinka. Pas je od svojih predaka, vukova, nasledio taj osećaj prema održavanju zajednice. Zato mu je neophodno održavati veze sa drugim članovima svoje vrste. A taj osećaj ili nedostatak istog, on i iskazuje. Ukoliko ne postoji mogućnost za to, pas je primoran da traži uzornog vodju, kojeg nagonski nalazi u čoveku i prihvata ga, podredjuje mu se. Samim tim što ga vlasnik hrani, on postaje izvor hrane, koji vodi računa o njemu, igra se s njim, tepa mu, - tako se izmedju njih stvara neraskidiva nit. Pas koji je navikao da stalno bude uz svoga vlasnika a ostane bez njega, veoma pati ukoliko ga ne može dalje pratiti. Oseća se usamljenim i odbačenim kada ostane sam. Ne može podneti samoću jer mu nije u prirodi. Ceo svet se ruši u psu kada ostane sam. Mladi psi tada glasnim zavijajanjem izražavaju tugu. Odrasli psi, samoću izražavaju na drugi način: urlaju, unerede se, što vlasniku prouzrokuje puno glavobolje. Pas nikada neće razumeti da vlasnik napušta dom.

Ponašanje psa, u svakoj prilici, zavisi od njegovog njuha. Privrženost svom vlasniku takodje se zasniva na tome. Privrženost prestaje onoga trenutka, kada mladunče izgubi osećaj za miris. Kada pas oseti miris svoga vlasnika, to je za njega radostan doživljaj. Vlasnik i pas su čopor od dve jedinke. Pseća privrženost svome vlasniku nije istovetan sa privrženošću čoveka drugom čoveku, nego je to biološki nasleđen nagon njegovih predaka – vukova, koji žive u čoporu. Svaki pas je bez osećaja za moral. Pojedini vlasnici pasa su u stanju da pripišu svom psu neke osobine koje podsećaju na čovekovo ponašanje. Slično ponašanje možemo sresti i kod pripadnika drugih vrsta životinja koje žive u čoporu na svojoj lovnoj teritoriji ili teritoriji življenja.

Zarobimo li jednu jedinku koje inače živi u čoporu, na primer lane, divlje prase ili mladu divlju gusku, tokom života vodimo o njoj računa, hraneći je i ponašajući se kao majka, - pratiće nas u stopu isto kao i pas. I u ovom slučaju je osećaj pripadnosti čoporu dovelo do takve veze, koje nama, u velikoj meri olakšava uspostavaljanje sličnih ili istovetnih veza i sa drugim životinjama. One vrste životinja koji nemaju ovaj instinkt, imaju poteškoća u domestifikaciji, pošto je njihov nivo potrebe za zajednicom veoma mali, kako prema pripadnicima svoje vrste, tako i prema čoveku. Divlji pas je bio veoma podesan za domestifikaciju. Ni jedna druga vrsta životinje nije pokazala toliku meru privrženosti, kao pas. Pas je najpristupačnija životinja, sa najvećom moći za sklapanje prijateljstva, kao i sa najvećom sposobnošću za učenje i zato predstavlja najmnogostraniju i najpogodniju životinju koja će predstavljati domaću životinju broj jedan.

Za usporedjivanje uzmimo, na primer, mačku, koja ne živi u zajednici, nego je samostalna jedinka, koja će takva i ostati. Zato su njene potrebe za čovekom veoma male. Možda će nas jednom naša mačka pratiti i 100 metara u toku šetnje, ali čim oseti slobodu prirodnog okruženja, njena privrženost će nestati. Otići će svojim putem kući, tako da se računa da je mačka samo do pola domaća životinja. Mačka živi u blizini čoveka, traži sklonište od kiše, vrućine. Inače je ona predator i kao takva, ona ide svojim putem. Naravno, postoje izuzeci. Nekada je moguće da se mačka nauči nečemu što joj je zapravo strano.

Privrženost psa čoveku nije uvek isti i razlikuje se od psa do psa. Karakteristika jednog psa može biti nasledna ali može biti zavisna od okruženja. Postoje psi, koji se neće odazvati nikakvom primamljivom pozivu stranca. Njih smatramo nepotkupljivima, ali, to traje samo dok ih ne povede ljubav prema suprotnom polu. Ukoliko jednog veoma dobrog psa čuvara-mužjaka dovedemo u blizinu ženke, koja je spremna za parenje, ili dospe u blizinu drugog mužjaka koji je takodje primetio tu ženku, onda je taj pas dostupan svakom strancu. Odbiće svaku poslušnost i pažnju prema svom vlasniku. Ali, postoje psi koji će se na osnovu stečenih navika, pridružiti bilo kom stancu. Takvi psi se nazivaju svačiji pas.

Ako jedan pas promeni vlasnika, on je primoran da prekine sve veze koje su ga do tada vezivale za njega. Mora stvoriti nove veze sa njegovim novim vlasnikom. Za odraslog psa, ovakva promena je traumatična. Ponekad nedeljama tuguje. Za to vreme, novi vlasnik ne sme tražiti od psa nikakvu poslušnost niti bilo kakvu vrstu pažnje! Uprkos stručnosti novog vlasnika, pas će se veoma teško i dugo privikavati na novonastale okolnosti. Ali strpljivost će doneti svoj plod. Vremenom će pas postati veran, poslušan i odan.

Odanost psa je njegova najviše izražena karakteristika. Ta osobina nam omogućava njihovo učenje i dresiranje. Zato smo u stanju mnogo toga učiniti, da bi nam ostao odan i veran. Naravno da pseću odanost ne možemo dobiti pokretom čarobnog štapića. Jedino sa empatijom i ljubavlju možemo to postići.

Psa ne treba da damo nikome, čak ni našim najbližima. Budimo uz njega dan i noć! Hranu mu uvek treba dati sa lepim rečima. Ali nikako ne smemo biti ukočeni, neprijateljski raspoloženi prema njemu. Moramo mu uvek pristupiti sa razumevanjem, prijateljski, kako u stanu tako u kući – ili slobodnom prostoru. Moramo se mnogo baviti njime, - koliko god možemo. Vežbajmo razne, psu prijatne vežbe, uz prijeteljsku i lepu reč. Gde god da pronadjemo svoga psa, uvek da dočekajmo sa prijateljskim glasom. Pas sa celim svojim bićem mora biti odan nama, pored nas se mora osećati bezbednim i čuvanim.

Vlasnik psa, koji je doživeo veliko razočarenje od ljudi, veoma je podložan da u svom psu vidi jedino biće kome može verovati, jedinog koji mu je odan, i zbog toga ga stavlja iznad svih ljudskih vrednosti. To je preterano. Onaj čovek koji je odan, koji prema drugom čoveku iskazuje privlačnost, privrženost i prijateljstvo oseća kao svoju obavezu, da se i u buduće bori za drugog čoveka i da mu pomaže. U odredjenoj situaciji, čovek se rečju i delom trudi da ostvari tu svoju obavezu. Ponekad mora da se suprostavi prijateljevoj volji i iz te bitke treba da izadje kao pobednik, a pri tome mora da prihvati sve neprijatnosti koje proizilaze iz takvih situacija. Ovo su zahtevi, kojima jedan pas neće i ne može udovoljiti nikada.

Mnogi smatraju da pas, po duhovnom stanju, po nekom smislu, liči na čoveka. Prema svojim emotivnim stanjima, vlasnici pasa su u stanju su da svoje ljubimce podignu na nivo čoveka, i kao sa takvim, sklope prijateljstvo, da bi ga voleli još više. Čovekolikost ovakvog tipa može dovesti do pogrešnog zaključka, da svoje pse posmatraju isključivo sa ljudske tačke gledišta. Tako izgube svaku sigurnu tačku sa realnošću. Svaki pokret i delo psa, osećanja, misli, uzroke i želje, oni vide kao oličenje ljudskog ponašanja. Time svom ljubimcu, koji svojim mozgom nije u stanju za tako nešto, pridaju neke karakteristike koje mu nisu u prirodi i koji su nerealni. Čovek koji svog psa podigne na nivo čoveka, na samom početku isključuje mogućnost upoznavanja prirode i narav svog ljubimca.