Razum je važan!

Za stručno i srvsishodno odgajivanje pasa, moramo obratiti pažnju na nekoliko opštih pravila. Kod odabira pasa za parenje, nije dovoljno sagledati njihov spoljašnji izgled. Nije dovoljno upoznati njihovo poreklo (isključenje krvnog srodstva). Moramo obratiti pažnju i na njihove unutrašnje karakteristike (sposobnost učenja, privrženost, poslušnost, itd.). Ne smemo zaboraviti, da je veoma važno, spoznati načine kojima je pas dostigao ove rezultate.

Napredak u kvalitetu života svih bića nastaje stalnim promenama. Nastanak raznih vrsta i njihove promene, podložne su uticajima drugih živih bića stvari, koji okružuju njihovo životno stanište. Kod domaćih životinja, na primer kod pasa, veoma su velike promene. One su nastale usled čovekovog uticaja – svesnim uzgojom, kojima je uticao na promene kod pasa, jer ih je prilagodjavao svojim potrebama. Kod životinja koje žive u divljini, promene (selekciju) izaziva priroda. U tim uslovima, opstaju samo one jedinke čije su osobine dovoljno jake za opstanak u divljini.

Kod pasa ne možemo govoriti o prirodnoj selekciji, jer to čini čovek. Srećom to nije dovelo do pada sposobnosti i dobrih karakteristika pojedinih vrsta. Uzgajivači su uglavnom bili svesni (i nadajmo se da će takvi i ostati!) da je uzgajanje zdravih naraštaja isto toliko važno, ako ne i važnije, od spoljašnjeg izgleda. Mnoge delove genetičkog nasledstva danas uzgajivači dobro znaju. Poznato je, da broj hromozoma polnih stanica odredjuje nasledne osobine iz generacije u generaciju. Polne stanice oba roditelja su podjedanko važne. Činjenica je, da se kod rodjačkih sparivanja, tipične karakteristike pojačavaju, ali da su fizičke karakteristike slabije. Podrazumeva se da kod uzgoja moramo voditi računa o fizičkom izgledu psa. Nije dovoljno da jedan roditelj ima kvalitete koji su traženi ( tipična glava, dobar stav, krzno i sl.) - oba roditelja moraju biti kvalitetni kako bi se genetsko nasleđe moglo preneti na sledeće naraštaje.

Naučiće, pre ili kasnije, šta sme a šta ne

Pored spoljnih, naš ljubimac raspolaže i unutrašnjim karakteristikama, koje nisu samo nagonske. Pojava sposobnosti za ispoljavanjem nečeg višeg od spontanog, može se smatrati razumom. To nam govori da se karakteristike razlikuju kod svakog pojedinog psa. Iz tog razloga, neki psi uče lakše a neki teže, a pojedini psi mogu postići veoma visok nivo pri dresuri. Poželjne osobine možemo razvijati, a nepoželjne možemo usmeriti u neki pravilniji oblik ponašanja. Zadatak vlasnika je da kod psa razvija one sposobnosti koje su kvalitetne jer pri odgajivanju, pored spoljnjeg izgleda, veoma su važne i unutrašnje vrednosti, a deo njih će svakako biti preneto na podmladak.

U trenutku kada štene počne da reaguje na ono što se dešava u njegovom vidnom polju, tada je učinio odlučujući korak u svom razvoju. Na osnovu ponovnih susreta se formiraju one osobine koje će ga u kasnijem životu učiniti vernim i odanim prijateljem. Štene je podložno čovekovom uticaju. Na njega imaju uticaja doživljaji, kako sa svojom majkom, tako i sa braćom i sestrama iz istog legla, kao i trenuci i susreti provedeni sa drugim psima. Od čega se sastoji ovaj uticaj, koju nazivamo socijalizacija? Prosto, socijalizacija je jedinstven i nepovratni način učenja, pod čijim uticajem štene započinje nagonsko prilagodjavanje svog ponašanja kolektivnom životu i stvarima koji ga okružuju.

Veoma je važno, da štene dobije novi dom u odgovarajućem dobu (6-8 nedelja). To je period u njegovom životu kada on sa veoma velikom radoznalošću otkriva svet oko sebe. Istovremeno, on se pridržava pravila koje mu nameću nagoni i koje je naučio od svoje majke. U početku nema potrebe previše zahtevati od šteneta.

Za ovo kratko vreme, pokušajmo ga naučiti da se privikne i prilagodi kući u kojoj živi. Kada se on privikne na svoje novo stanište, odnos čovek-pas će se uskoro samo od sebe početi razvijati. Kao i ljudska deca, i kod pasa postoje periodi razvoja. Dresuru treba ostaviti za period nakon puberteta, a dotle je najbolje koristiti igru za učenje osnovnih pravila ponašanja.One navike koje štene samo stekne mogu da blokiraju njegovu sposobnost učenja. To će u velikoj meri otežati ili skroz onemogućiti njegovu kasniju dresuru. Tri pravila možemo postaviti za učenje u ranom periodu:

1. bilo kakav doživljaj, u svakoj prilici ima isti uticaj na psa,
2. rezultati su bolji u mlađem dobu nego kasnije,
3. postoji jedan veoma osetljiv period, kada možemo postići najbolje rezultate.

U velikoj većini, vlasnici pasa se odlučuju za treću opciju. Ne tako davno, nismo ni znali, koji su periodi života psa senzitivniji i kakve su njihove uloge. Danas o tome znamo više. Na primer sada je poznato da štene mladje od 21 dana nije sposobno za učenje; da je najbolji period za izgradnju veze čovek-pas u trećem periodu (49-84 dana), kada je već kod šteneta izgradjen pozitivan odnos prema čoveku i kao takav, ima uticaja na njegovo usmeravanje. Za to vreme je želja za učenjem najveća. Svo njegovo znanje tada dobija svoju osnovu. Za vreme drugog i trećeg senzitivnog perioda, poželjno je mnogo pažnje posvetiti psu, da bismo izgradili njegov karakter. Učenje u ovim periodima se zasniva uglavnom na igri, na primer aportiranje. Potrudimo se da pas sa voljom izvršava naše naredbe. Ni u jednom drugom periodu razvoja nećemo uspeti u tolikoj meri vezati psa za sebe, kao u drugom i trećem senzitivnom periodu.

Pas koji sa voljom radi uvek daje najviše

Ukoliko psa učimo sa silom ili prisiljavanjem, na lošem smo putu i nećemo postići napredak. Sigurnije rezultate možemo postići ukoliko primenjujemo sporije načine, i iskoristimo njegove postojeće nagone. Primena sile kod psa izaziva strah. Postaće neraspoložen, a njegovo poverenje prema nama će u velikoj meri oslabiti. Nepravilnim ponašanjem, samo u roku od nekoliko dana, možemo uništiti najboljeg psa. Treba naglasiti i ovoga puta, da vaspitanje našeg ljubimca moramo raditi sa ljubavlju! Mnogo je bolje, ako svome psu ponekad i oprostimo grešku, nego da ga grubo kažnjavamo za svaku sitnicu, jer nam on to nikada neće zaboraviti.

Njegova volja i potreba za igrom, nosi sa sobom mogućnost, da bez velikog uloženog rada, postignemo odlične rezultate (poslušnost, aportiranje i slično). U dobu od osam do deset nedelja, naš ljubimac je već sposoban za aportiranje. Veoma je važno da ovu njegovu osobinu i zadržimo. Iskorištavanje te osobine, tj. razvijanje je zapravo vaspitanje, koje je veoma ozbiljna stvar i nikako ne spada u kategoriju učenja preko igre. Njegova sposobnost i volja za igrom ga navode, da u ranom periodu sa lakoćom izvršava ono što od njega tražimo. Nateravanje na rad moramo vršiti postepeno, i samo onda, kada pas shvata šta od njega tražimo. Jedan pas nikada neće moći da izvrši sve naredbe, ali će nas svaki od njih ponekad iznenaditi, svaki je sposoban za nešto vanredno i originalno.

Pas je od svojih divljih predaka nasledio nagon za život čoporu, prilagodljivost življenja u zajednici, kao i poredak u hijerarhiji za koju se izborio. Na čelu čopora je vodja i svaki član čopora mu se pokorava. Tokom vremena, mesto vodje čopora zauzeo je čovek. Ukoliko želimo da ostanemo na tom mestu, moramo biti sposobni da svoga psa nateramo na pokoravanje. Pas mora naučiti da se odrekne mnogih stvari koje za nas nisu prihvatljive. Mora izvršiti svaku našu naredbu koja se ne kosi sa normalnim zahtevima. Ništa nije toliko važno kao pokoravanje.

Poput čoveka, pas oseća privrženost (ljubav), mžnju, prijateljstvo, čak i neraspoloženje. Iz ovoga proizilazi da ukoliko želimo da zadržimo njegovu radost pri izvršavanju naredbi, ne smemo kod njega izazvati neprijatna osećanja (tući ga), kojih će se odmah setiti čim mu ponovo izdamo naredbu zbog koje ima neprijatna ili bolna iskustva. Skoro svaki pas rado uči, rado izvršava naredbe. Dok se naš ljubimac trudi da shvati šta od njega očekujemo, iskoristimo i mi mogućnost shvatimo njegov svet. Samo tako ćemo moći da ga zaista zavolimo, i tako ćemo primetiti sve njegove pozitivne odlike. Nakon ovoga, sigurno je, da ga nećemo nepravedno kažnjavati.

Pas nije biće poput čoveka i ne raspolaže govorom. Nije ni mašina ili automat, nego je stvorenje sa osećanjima. Ne zna šta je dobro a šta zlo, ali oseća sreću, tugu, radost, bol, isto kao i mi. Ima i mane, kao svi mi. Veoma brzo shvati, da li mu želimo dobro. Pamti da smo u opasnosti ostali s njim. Kao što se nekada povinovao najjačem članu čopora, njemu danas vlasnik imponuje samo onda, ako ga može držati pod kontrolom. Zbog ovoga se ne preporučuje, da ljudi sa slabim živcima drže psa sa koji je samovoljan.

Pohvala i blaga kazna su osnov za vaspitanje psa

Tajna dobrog vaspitavanja psa se krije u pravilnoj primeni pohvala i kazni. Kako sa pohvalama, tako i sa kaznama, moramo imati pravu meru. Nije neophodno da posle svake, dobro izvršene naredbe dobije nagradu, samo da bi se u njemu iskristalizovala razlika izmedju dobrog i lošeg. Barem u početku, nakon većine dobro izvšenih naredbi, treba mu dati nagradu. Dovoljno je prijateljskim glasom pohvaliti ga rečima “Dobro je!”. Važno je, da nakon svakog sata provedenog u učenju, ostanemo u odnosu dobrog medjusobnog razumevanja.

Sa prepoznavanjem unapred odredjenih zadataka možemo psa navesti da ih zapamti. Tokom učenja ćemo uvideti značaj i važnost pohvale. Njima pokrećemo nagonsku snagu psa, koji kada nakon dobro obavljenog posla dobije pohvalu, sa još većom voljom izvršava sledeći zadatak. Kada dobro obavi zadatak – pohvalimo ga, kada loše obavi – uputimo ga još jednom na izvršenje. U vezi sa ovim moramo naglasiti, da nijednog trenutka ne smemo zaboraviti na osnovne odlike našeg psa. Naime, postoje psi koje stalno moramo upozoravati, nasuprot onima kojima je potrebna samo blaga reč i malo ohrabrenja. Za vreme dresure, osim reči za izdavanje naradbi, pokušajmo što manje govoriti!

Naš ljubimac ne poznaje moral u ljudskom smislu reči. Iz toga proizilazi da sa tačke gledišta psihologije životinja, nema smisla govoriti o kažnjavanju ili pohvaljivanju. Toliko smo već navikli na korišćenje tih izraza, da ih već prihvatamo kao sasvim uobičajene fraze. Prihvatanje ovih izraza i nije toliko štetno, ali svaki vlasnik neka dobro zapamti: nije dozvoljeno učenika kazniti za nešto što mu ranije nije još zabranjeno. Postoje psi koji znaju neverovatno da se uvrede i psi koji su zlopamtila. Oni nikada neće zaboravit udarac koji su jednom dobili. Kod ovakvih tipova psa, sa rečima “FUJ” ili “STIDI SE” možemo postići mnogo bolje rezultate.

Budimo štedljivi sa prekorima. Kažnjavati treba samo u izuzetnim slučajevima. Nikada nemojmo kažnjavati psa, ukoliko nismo sigurni da će on shvatiti razloge za to. Sa naknadnim kažnjavanjem nestašluka, nemojmo ni očekivati da će pas shvatiti da to više ne sme da uradi. Svaki početnik neka zapamti: pre nego što počnemo sa primoravanjem i prisilom, dobro naučimo kako se to radi. Ukoliko ne uspevamo navesti našeg psa da izvrši neku naredbu, najgore što možemo uraditi je da ga udarimo. U većini slučajeva, vlasnik je onaj koji je zaslužio batine, a ne pas. Umesto da ga bijemo, naterajmo ga na ponavljanje istog zadatka, sa čime će biti kažnjen, ali će sa tim istovremeno, u njegovom mozgu ostati uklesana naša nadmoćnost.

Na žalost nisu svi psi “normalni”. Neki od njih imaju poremećaj karaktera, čiji se uzroci mogu naći u genetici ili kao rezultat nepravilnog ophodjenja tokom njihovog razvoja. Šta se podrazumeva pod izrazom “normalan” ili “poremećen” ako njima opisujemo psa? Kod nekih pasa može doći do pojave poremećaja karaktera zbog naslednih faktora, ali je ta pojava mnogo više izražena kod pasa koji su, kao štenad, nepravilno odgajani, a na sve ovo moramo dodati i uticaj okoline.

Stabilan pas ima zdrav nervni sistem. Raspolaže stabilnim karakterom. U svakoj prilici se ponaša normalno, što znači, da se uvek ponaša onako kako mi to od njega zahtevamo. A to se može postići jedino, na osnovu pravilnog vaspitanja, i na osnovu iskustava koje je proživeo i upio u sebe.